Култура го водзи през цали живот

автор злк
1.2k Опатрене

През културу Мирослав Медєши упознал велї городи ширцом Европи и бувшей Югославиї, и гоч є з Петровцох у Горватскей, фамелийне  гнїздо справел у Коцуре. И нєшка є активни у очуваню рускей култури, окреме у Етно клубу „Одняте од забуца”.

Любов ґу танцу и ґлуми и анґажованосц у културно-уметнїцким дружтве, Мирослава, познатшого як Мирка, одмалючка водзели по рижних городох и валалох цалей Югославиї, алє и ширше. Теди анї нє шнїл же дакеди з фамелию будзе жиц у Коцуре.

– Одроснул сом и школовал ше у Петровцох, а кед сом мал 10 роки, теди, шейдзешатих рокох, почал сом ходзиц на фолклорну секцию. Паметам же нас було вельо у класи и шицки зме ходзели на танєц. Мали зме моцну ґрупу, понеже дас штири ґенерациї ходзели на тоту секцию – здогадує ше Мирко Медєши.

Културно-уметнїцке дружтво „Яким Гарди” у Петровцох з рока на рок поставало богатше, и накадзи почала робиц и драмска секция, Мирко почал и ґлумиц, цо му ше окреме попачело, бо покалїчел ногу на фодбалу, та после даскелїх рокох фолклор напущел.

Медєши ґлумел у велїх представох, драмска секция го тиж одведла до рижних местох, а на єдним госцованю у Коцуре 1978. року, упознал и свою будуцу супругу, ґлумицу Аранку зоз котру ше о рок и оженєл.

– Упознали зме ше кед зме з представу госцовали у Коцуре, а вец зме предлужели контактовац и ознова зме ше видзели кед Коцурци госцовали з представу у Петровцох. Мали зме исти интересованя, а можем повесц же нас любов ґу култури повязала. О рок зме ше повинчали и жили зме перше у Петровцох, а потим зме ше преселєли до Коцура – приповеда Медєши о початкох заєднїцкого живота з його супругу.

У КОЦУРЕ ТАК ЯК ДОМА

Мирко Мєдеши окрем ґлуми и фолклору, цо му бул гоби, бул заняти у „Алби”, фабрики скла. Робел зоз склом, и понеже його робота була теренска, за фамелию нє мал вельо часу. На терену бул и по 10 мешаци, та Аранка и вон надумали же поглєдаю роботу даґдзе индзей, на другим месце.

– Перше зме ше интересовали за Нови Сад, потим за Вербас, и понеже праве там требало роботнїкох, надумали зме остац у Коцуре. Накадзи зме були „свой на своїм”, 1980. року зме ше анґажовали у коцурским театре у представи „Покондирена тиква”. Мал сом щесца же сом познал шицких у култури, през велї роки друженя и стретаня на фестивалох и госцованьох, та сом ше чувствовал так як дома – гвари Мирко и здогадує ше же през роботу у културним живоце и у Коцуре упознал велїх добрих людзох з котрима ше и нєшка дружи.

По приходу до Коцура, Мирко охабел активне танцованє у фолклору, алє у театре ше му видзело же мождац часц себе, та ґлумел у рижних представох вєдно зоз супругу Аранку. Кед ше фамелия преширела, и дзивку Монику и сина Сашу тиж уведли до швета ґлуми, театра и култури. 

ЧЕЖКИ ЧАСИ ДЗЕВЕДЗЕШАТИХ

По дзеведзешати роки Мирко успишно робел у тедишнїм подприємстве, алє вец пришла война, котра вельо того пременєла. Подприємство препадло, а вон мушел пойсц до войни, до резерви.

– Найболяцше тото же сом пошол до своєй оцовщини, до Горватскей, бранїц сербски народ, а мой власни брат бул на горватским боку, понеже ми, Руснаци, нє виберали боки, алє зме ставали там дзе нас положели. Родичи од войни нє жадали сцекац, сцели остац у своїм обисцу, а мнє, розуми ше, нє було шицко єдно. Поцерпал сом, нормално, перше сом бул у Митровици, потим у Чаковцох и Янковцох, нєдалєко од своєй родней хижи, алє то були таки часи. На тот период нєшка патрим так же ми совисц чиста, нїкого сом нє мушел рушац, стретал сом своїх познатих, дахто мал порозуменє за ситуацию, дахто нє, алє сом ше нї зоз ким нє вадзел и нїкому сом нє зробел зле. Знал сом же теди найчежше було моїм родичом, алє и шицким тим котри там остали. На щесце, шицко добре прешло – приповеда Медєши о чежким периодзе у живоце його фамелиї.

Кед после войни пошол до родичох, нє знал ше кадзи подзец, ґу кому як озвец. Були там сушедово, пайташе котри були у войни на процивним боку, та було дакус нєприємносци, алє на щесце швидко ше и тото превозишло. Медзитим, власного брата, котри ше борел на процивним боку нє видзел полни 10 роки, покля час нє загоєл шицки рани цо их война справела.

– После войни, брата сом першираз видзел у родичох, точно после єдней децениї и тото перше стретнуце було дакус цлїве. Я ше бал повесц дацо цо би го могло увредзиц, та було дакус нєприємно, алє зме ше якош згварели, збешедовали, та ше и нєшка стретаме и нащивюєме. Шицко зме охабели у прешлосци – гвари Медєши.

Война прешла, а фирма у хторей Мирко потамаль робел – препадла. Даскельо роки робел за других приватнїкох, а вец 2000. року надумал отвориц власну фирму, и робиц зоз склом, односно з облаками и дзверми.

– Так як и кажди початок, и тот бул чежки, алє кус по кус, робота ше розвивала и вец ми було нєправо же сом и скорей нє почал робиц самостойно – гвари Медєши.

Зоз представи ”Покондирена тиква” Мирослав и Мелания Макаї

Зоз представи ”Покондирена тиква” Мирослав и Мелания Макаї

ДЗИВКА У КУЛТУРИ, СИН У БИЗНИСУ

З часом, як Мирково дзеци росли, дзивка Моника ше пренашла у култури, дзе є и нєшка, а син Саша, после улогох у даскелїх представох, баржей нагинал ґу спорту, а вец превжал  його роботу, та Мирко задовольни же предлужел тото цо вон розробел. Почал робиц за сина, котри роботу ище баржей розширел и дзвигнул на висши уровень, понеже набавели и машини же би могли окрем зоз склом, робиц и зоз ПВЦ столарию.

ЕТНО КЛУБ ЗА ОПУЩОВАНЄ

Кед фирму препущел синови, Мирко ознова мал часу за културу и анґажовал ше з другима дїячами же би ше у Коцуре отворел Етно клуб „Одняте од забуца”. Ґлуму нїґда директно нє напущел, гоч после представох „Сятко и Меланка”, „Поп Чира и поп Спира”, „Ковалє”, „Панї министерка” и други, вецей ше нє зявйовал на сцени, алє бул активни споза нєй. „Народни посланїк” була остатня представа у котрей ше Мирко Медєши зявел як ґлумец.

– Бул сом анґажовани у шицких представох котри ше робело у коцурским театре. У коло 15 представох сом ґлумел, а з роками сом вше баржай волєл буц за сцену, дзе сом ше старал о сценоґрафиї и бул сом потримовка ґлумцом у технїчних стварох. Дакус сом вистал од ґлуми на бини, и мушим припознац, ослабел ми вид, а потим и слух, та ми там дзе сом бул баржей одвитовало. А поправдзе поведзено, и младшим ше баржей швечело  буц на сцени – през ошмих гвари Мирко.

Пред 10 роками  отворени Етно клуб у Коцуре, а Мирко ше там пренашол и задлужени є за отримованє простору коло Клубу, ушорйованє двора и подобни роботи у природи у котрих наисце ужива. Попри тим, и далєй є активни у театре, а своєй супруги, дзецом и унучатом – велька потримовка. А родни Петровци и милих у Горватскей нащивює вше кед за тото ма часу.

ЛЮБЕЛ РОБИЦ З ДРАҐЕНОМ

Робел сом з велїма режисерами, були добри, алє Драґутин Драґен Колєсар за мнє найлєпши и найквалитетнєйши режисер з котрим сом робел. З нїм сом вельо сотрудзовал и наисце ме унапрямовал на прави способ у ґлуми и театре. Упивал сом кажде його слово, и нєшка ми мило кед ше на тото здогаднєм – гвари Мирослав.

Стретнуце зоз нашим владиком Георгийом Джуджаром у Етно клубу

Стретнуце зоз нашим владиком Георгийом Джуджаром у Етно клубу

ПОВЯЗАНИ ТЕКСТИ