Єдна хвилька им занавше пременєла попатрунок на живот

автор Л. Вереш
989 Опатрене

У чаше кед ше помали почала нагадовац война у бувшей Югославиї, Владимир Надь, родом зоз Дюрдьова, його супруга Надица и їх найстарша дзивка Емилия пошли до Австриї. Як и кажди початок у цудзини, анї  їх нє бул лєгки. Рижни виволаня, дилеми, каждодньово проблеми… алє зоз шицким тим ше Надьово лєгко виборели, покля ше нє случел єден момент хтори тей фамелиї занавше пременєл попатрунок на живот.

Надьово, по авґуст 1986. року, жили у Новим Садзе. Владимир робел як царински референт у тедишнєй познатей фирми „Юготранспортˮ  у Новим Садзе, а його супруга Надица пошвецела ше осеммешачней Емилиї. Пре вше напартейшу ситуацию у держави, Владимир и Надица почувствовали же час же би ше оддалєли од конфликтох и нашли щесце даґдзе индзей. Ришени обезпечиц сиґурносц и лєпшу будучносц себе и своїм дзецом, Надьово рушели на драгу ґу нєпознатому, наздаваюци ше лєпшому животу у Австриї.

ЗНАНЄ ЯЗИКА ИМ ПОМОГЛО НА САМИМ ПОЧАТКУ

– У Австриї зме нє мали нїкого – започина Владимир нашу розгварку и предлужує – як и кажди початок, и наш нє бул анї кус лєгки. Нови людзе, нове околїско, нова робота, иншака култура… Перши даскельо мешаци зме були препущени сами себе, алє зме знали язик. Я барз добре, а моя супруга кус менєй, цо нам вельо помагло на самим початку – приповеда вон.

Кед сцигли до Австриї, Владимир нє могол достац роботу у своїм фаху, алє бул одлучни найсц стаємну роботу и на тот способ обезпечиц еґзистенцию своєй фамелиї. Без огляду на тото же ситуация була виволуюца, бул мотивовани и порихтани прилагодзиц ше новому околїску. Нєодлуга достал вожацку дозволу за камион и почал робиц як вожач камиона за єдну австрийску фирму, хтора розвожела празни дози  кока-коли. З другого боку, Надица ше пошвецела дзецом, понеже ше им у Австриї народзели ище два дзивчата – Даниєла и Михаела. З оглядом на тото же дзеци були мали, а нє було хто же би их причувал док Владимир и Надица були на роботи, Надица одлучела пошвециц ше їх виховйованю. И анї у найчежших хвилькох нє страцели любов. Даскельо роки познєйше, живот випатрал вельо лєпше. Дзивчата повирастали и рушели до школи, а Владимир и Надица ше звикли на свою нову каждодньовосц. Випатрало як же шицко конєчно пришло на свойо место. Медзитим, судьба мала иншаки плани.

– Тот дзень нїґда нє забудзем. Здогадуєм ше шицкого яґод кед би було вчера, а нє пред двацец дзевец роками – почина Надица.

– Влада мал чежке транспортне нєщесце на роботи 16. мая 1994. року. Камион му ше преврацел пре барз моцни витор хтори дул. То була хвилька хтора нам шицким занавше пременєла животи. Була сом потрацена и обнята зоз чувствами смутку, страху и нєизвесносци – гвари вона.

После велїх операцийох Владимир бул вше лєпше и лєпше. Указал нєвироятну шмелосц и упартосц през процес оздравяня. През физикалну терапию и регабилитацию помали почал врацац свою моц и мобилносц.

– Фамелия нам постала ище моцнєйша, прето же зме ше научели ношиц зоз животнима препреченями и дац потримовку єдни другим у найчежших ситуацийох. После того нєщесца, на хорованю сом бул два роки. Держава ми плацела регабилитацию у єдней банї нєдалєко од Бечу и плацела ми протезу за око, понеже ми го дохторе нє могли виратовац. Кед прешло шицко тото, я ше ознова врацел на роботу, з тим же сом на кажди пейц роки ишол превериц вид на здравим оку.

Закон у Австриї таки же ми ґазда фирми у хторей сом робел, у чаше нєщесца, нє шмел дац одказ, прето же ше транспортне нєщесце случело под час роботи и прето же сом инвалид. Познєйше сом дознал и же мам право пойсц скорей до пензиї, цо сом и вихасновал – надовязал ше на бешеду Владимир.

НАЙМИЛШИ ГОБИ ИМ БАВЕНЄ ЗОЗ УНУКАМИ

А кед слово о Австриянцох, як приповеда наша собешеднїца, там людзе вельо жимнєйши.

– Перши сушед нє поздравка сушедови, а ми на таке нє звикли. Я родзена у Румуниї, а там людзе, исто як и у Сербиї, цепли и госцолюбиви. Австриянци ше нє любя тельо дружиц и ходзиц єдни до других. Аж бим ше усудзела повесц и же вообще нє маю емпатиї ґу особом коло себе и же патра лєм свой живот. Гоч, вшелїяк же нє шицки таки, а приклад того же  нам у найчежших хвилькох найвекша потримовка и помоц бул праве сушед Австриянєц. Вон ме кажди други дзень вожел до шпиталю кед ми супруг лєжал,  и вше бул порихтани помогнуц и кед Владимир пришол дому – приповеда Надица.

Сцекаюци од городскей гужви Надьово свою оазу мира нашли у Берндорфу. Там вєдно зоз свою дзивку и жецом купели ранч, хтори присподобели же би бул по їх смаку. Ранч окружени зоз природу и прекрасним пейзажом, а досц є вельки за пестованє рошлїнох, хованє статку и живини, як и за уживанє у мирним живоце на валалє. Нєшка на ранчу Надьово од животиньох маю кури, качки, гуски, препилки, овци, кози и заяци, робя и заграду, а векшу часц ранчу жец им присподобел за дзеци и направел бавилїще.

– Моя супруга и я барз богати людзе. Маме три дзивки и пецеро унучата. Тераз маме и вецей часу, та нам наймилши гоби бавенє зоз нашима унуками. Правда, я любим и рубац древа. Бавилїще нам постало место дзе ше фамелиярно сходзиме, вєдно препровадзуєме час, преславюєме родзени днї и швета… На тим месце ше стваряю памятки за цали живот. Бавилїще на нашим ранчу постало символ щесца, шмиху и фамелиярней любови. Воно постало часц нашей приповедки и тал за хтори верим же ше пренєше и на други ґенерациї – закончує нашу розгварку Владимир.

ПОВЯЗАНИ ТЕКСТИ