Живот полни спокусох

автор вл. дїтко
491 Опатрене

Кед би ше оглядла за своїм животом, Ганчa би шлєбодно могла повесц же бул полни спокусох и нєкаждодньови, започати пред вецей як седемдзешат роками у Беркасове. Гвари же то найкрасши валал на швеце, и почина свою приповедку, оддалєй, пред вецей як сто роками.

Дзивоцке Ганчово презвиско – Бурдина, по оцови Полякови, док єй мац Рускиня.

– Мой дїдо по оцови ище як леґинь пришол зоз Польскей концом Першей шветовей войни, и то до Босни, дзе ше и оженєл. Дїдо и баба достали ґрунт, а мали шесцеро дзеци. Мой оцец Йосип 1944. року пришол з Босни до Беркасова, и перше ше оженєл з жену у Бикичу. Тота жена нажаль, умарла на породу, а за ню и дзецко. Познєйше ше оженєл зоз мою мацеру Наду Еделински з Беркасова. Перше ше народзел мой брат Франя, а потим и я – приповеда Ганя.

За дзецинство ю вяжу красни памятки. Гвари же оцец бул параст хтори обрабял 16 гольти жеми, алє бул напредни и способни, праве так як  людзе гуторели же – цо очи видзели, тото и справели. Ганча припознава же є на оца и же була „як чорт” и же ше єй видзи же баржей була як хлоп, бо барз любела конї шедлац и прагац их, кармиц и ходзиц на польо. Кед требало Ганча без бриґи и мех подзвигла, а мушела ше лапац и до роботи у кухнї, научиц увариц, попораїц, накармиц статок… Лєм гвари же нє доєла краву, бо єй мац тото нє дала, углавним вона тото робела. Провчийова добре зна же мали штири конї и то два були парадни, липицанери, а два такволани терховни, за каждодньову роботу. До школи почала у валалє.

ЗА ВЛАСНИМ ХЛЄБОМ

– Штири роки сом ходзела до основней школи у Беркасове, вец до осмолєтки у Шидзе, и потим до штреднєй текстилней школи. Робела сом штири роки у „Трикотажи”, a oдала сом ше 1969. року за Звонка Провчия з Бачинцох, дзе зме першe и почали жиц. Вец зме ше преселєли до Шиду и жедлярели у баби Ґрайцаровей, а 1971. року нам ше народзела дзивка Славица. Пре роботу зме ше преселєли до Вуковару, тиж до тамтейшей „Трикотажи”. Звонко робел у маґазину, а я у продукциї. Кед ми ше дзивче похорело, була сом на хорованю, а у медзичаше сцигли нови сучасни машини. Я знала на нїх робиц, та кед сом ше врацела з хорованя, и другим сом указовала же як треба. Та заш лєм, робела сом лєм дас рок и пол, а вец зме пошли робиц до Комбинату „Борово”. Мушела сом ше преквалификовац за роботу у индустриї обуї, и там сом препровадзела 15 роки – приповеда Ганча.

У Вуковаре Провчийово перше бивали у квартелю, алє у тедишнїх часох були вигодни квартельни кредити хтори подзвигли обидвойо, и уж 1976. року купели хижу у Боровим Селу, кед були седем роки у малженстве. Син Славен ше народзел 1980. року. Медзитим, помали починала економска криза, було вше менєй сировини за роботу и прерви у нєй, та з єшенї 1988. року Провчийово прешли робиц до Вуковару до „Алфа комерцу”. Же би у тей фирми могла робиц, мушела пойсц до Осєку доквалификовац ше у тарґовацкей школи. Кризу ше нєодлуга чувствовало и у спомнутей фирми, та после рок роботи, Ганча вецей нє робела, док супруг Звонко ище остал як шеф предавальнї. После того Провчийова надумала отвориц їх власни дутян, и то у Сотину. Супруг ю вожел на роботу, и думали же то добра одлука.

ВОЙНА НЄ ДАЛА МИРА

Нє прешло вельо часу, а почали нови животни спокуси, нє лєм у Провчийовей фамелиї. Нємири у бувшей держави Югославиї и война на єй просторох каждого знємирела. Кед ше 2. мая 1991. року почало штреляц у Боровим Селу, Ганча з дзецми пошла до Бачинцох.

– Кед ше ситуация дакус змирела, и я ше з дзецми ознова врацела дому. Предлужела сом водзиц предавальню у Сотину, и то тирвало дзешка по конєц юлия. Штреляло ше и войовало вше баржей, и зоз дзецми сом  пошла до вибеженства до Яґодини. Звонко остал, а 26. авґуста бул ранєти. Аж концом 1992. року зме ше врацели до Борового Села, до хижи  хтора була празна и окраднута. Супруг теди порушал власну предавальню у Шидзе и наволал ю „Тренд комерц” при бензинскей пумпи „у Недї” так як дакеди валалчанє гуторели за бувшу предавальню. З тей предавальнї ше розвило нашо подприємство „Тренд комерц”.

ОД ПОЧАТКУ

 Почали зме 1996. року будовац нову хижу у Шидзе прейґ драги од Руского дому на Вельким шоре, и о два роки зме ше до нєй уселєли. У медзичаше дзивка Славица ше 1993. року одала и вона зоз супругом и двома синами бивала у нашей хижи, гоч шицко мали окреме. Познєйше нам ше и син оженєл, а дзивка и жец справели свойо обисце  – приповеда Ганча, хтора нєшка час препровадзує стараюци ше о обисцу, у допатраню квеца, а продукує и шицко цо потребне у нєвелькей загради дзе подзвигнути од скорей и пластенїк за сучасну продукцию желєняви.

Нажаль, супруг Звонко ше похорел и штредком марца прешлого року умар. Ганча гвари же остала боляца рана хтора нє зараста,  же ше одтеди шицко пременєло, а животна моц хтору вше мала, гвари, помали скапала. Поцешенє и помоц ма од унучатох, Неманї и Николи, Анастасиї, Катарини и Селени, дзивки и жецови, сина и нєвести. З нїма шицко лєгчейше – гвари на концу наша собешеднїца.

РОДЗИНА И СУШЕДОВО Ю НАУЧЕЛИ ПО РУСКИ

Ганча нам припознава же ше у обисцу Бурдинових бешедовало по сербски, так як бешедовали оцец и мац медзи собу и зоз дзецми. По руски научела бешедовац од родзини и од сушедових, а вец ше познєйше и одала за Руснака.

– Була сом одмалючка способна, и оцец мал жаданє же бим ше школєла за учительку. Медзитим, мац була процив, бо єй требала  помоц у обисцу.

ВЯЗИ У ПОЛЬСКЕЙ

Ганча спочатку нє отримовала вязи з родзину з оцового боку хтори жили у Польскей. То ше пременєло пред штирома роками кед  пренашла братнякох од оцових братох и шестрох. Зоз сином Славеном пошла до Польскей нащивиц их, а вец вони пришли до Шиду врациц нащиву.

ПОВЯЗАНИ ТЕКСТИ