Гушля, або нїч инше

автор С. Фейса
701 Опатрене

У марцу зме єй сцискали песци док ше у бенду „Херценшлус” прoбовалa пласовац до финала на наступу за писню Евровизиї. Пред мешацом грала у оркестру на Червеней ружи, каждого викенду грає у бенду „Лила”, а од єшенї би требала робиц и як професорка гушлї у єдней новосадскей школи. Мац є и супруга, и керестурска и Рамачова, Чамова, алє и наша – Олеся Балач.

Музика у Рамачових у Руским Керестуре була цошка без чого ше нє могло. Чи то руска, сербска, поп, народна або забавна, нє було анї таке важне. Тоту любов Рамачово пренєсли на свойо два дзивчата, Оксану и Олесю. А док дзивчата були мали, найважнєйше було мац бензину у авту (90-и роки прешлого вику), бо дараз ше осемрочну Оксану и пейцрочну Олесю вожело два раз, а дакеди и штири раз до тижня до Кули, до Музичней школи. 

–Шестра почала грац на гушлї бо мала барз добри слух, та ше мацери, хтора була зоз ню на упису опитали чи ше з тим склада, бо дома бешедоване о клавиру лєбо примки. Мац такой гварела же може, а кед ше врацели дому, оцови оддало аж кед чул же ю будзе учиц професорка гушлї – Лїляна Барна, з котру ше оддавна познали. И я сцела грац на гушлї, та ми купели пластичну. Нє сцела сом ю. Сцела сом гушлю, праву, правучку и нїч инше. Вец тато пошол ґу професорки и гварел єй же сом барз допита. Купели ми найменшу гушлю, осминку, а мала сом пейц роки кед сом почала ходзиц до Музичней школи – памета Олеся.

ЄДНО ЗА ДРУГИМ

А ишло так же Основну школу Олеся закончела у Керестуре, (Музичну школу у Кули), уписала ше до стреднєй Музичней школи „Исидор Баїч” у Новим Садзе, а школованє предлужела на Музичней академиї.

– Велї думали же ше школовац нє предлужим, бо сом перши рок павзирала. Алє я знала же то нє будзе так як други гуторя, будзе так як я сцем, так сом подумала. Уж у стреднєй школи сом през викенди грала у бенду, хтори бул специялизовани за вешеля и свадзби, а векшина у нїм були школовани музичаре. Уклопела сом ше, рихтала испити и була ми потребна потримовка хтору сом мала од терашнього супруга. Кед сом була на першим року студийох, верела сом ше, на другим року сом ше одала, а вец, на трецим року, док зме чекали же ше народзи и нашо перше дзецочко, умар тато. Боль и после седем рокох описац нє мож, лєм сом ше з тим научела жиц – гвари Олеся и предлужує же мала барз вельку потримовку и помоц од мацери и шестри, од супуга и його родичох.

– О штири роки после Юлияни, хтора того року почнє ходзиц до першей класи, народзела сом Ленку. На мойо вельке щесце моя шестра Оксана, з хтору зме вше були блїзки, тиж ше одала и ма три дзивчата. Жиєме нєдалєко, вєдно одрастаю нашо дзеци, а праве тераз док бешедуєме, вони обераю кайси у баби у Керестуре, и уж видзим як бега за нїма и як их нє може полапац. Каждодньово нам хиби и тато и дїдо – щира Олеся.

През викенд є завжата, грає по цалей Войводини, алє и далєй, од Бечу по Лесковец, и гвари же єй таки способ роботи барз одвитує, бо вец през тидзень ма часу и за дзивчата. Супруг ту велька помоц, а понеже є заняти у Термоелектрарнї, йому вжиме сезона, док Олесї лєто вше розпредате.

– Я так любим грац же то нє чувствуєм як роботу. Поприберана сом, дакеди пойдзем лєм пол годзини пред тим же бизме дацо повторели, одграли, алє гварим, ми скоро шицки у бенду школовани и нє треба нам вельо часу же бизме дацо нове научели. Так и з бендом „Херценшлус”, з хторим сотрудзуєм и пачи ше ми же у тим бенду шицки граєме на акустичних инструментох. Маме и плани коло нового албума, алє о тим ище нє час – приповеда Олеся о сотруднїцтве и добрей атмосфери у бендох, о искуству, пририхтованю за змаганє при виборе писнї за Евровизию, о наздаваньох и планох…

– Ми знали же шпиванка „Временска зона” праве пре якиш лалошки характер нє за вельки пласман, алє зме ше якош наздавали же войдземе до финала. То ше нє случело, но ми прето нє нєщешлїви, то єдно красне и драгоцине искуство, на концу концох, ми шицки порихтани на то. Ми музичаре, граєме и шпиваме, любиме тото и ище и зарабяме. Но, правда, и супруг и я роздумуєме о ище єдней роботи – гвари Олеся хтору уж од нового школского року поволали як професорку до єдней новоотвореней новосадскей школи. Пристала, бо ше єй видзи же шицко постарчи, тераз ма часу и за приватни годзини гушлї хтори тиж трима. То нє першираз же Олеся войдзе до просвити, уж робела педаґоґийну роботу кед после законченей Академиї достала роботу як професорка у Музичней школи у Вербаше.

– Видзи ше ми же сом шицко цо предо мну годна посцигнуц. Любим робиц, кончиц, фамелия ми тераз центер швета, а грац так любим же ми ше видзи же сом ище лєм на початку и же бим тото любела робиц цалого живота. Мам барз вельку дзеку, и думам же то барз важне. Чи єст красше од того цо бим як музичар могла пожадац?

ВЄДНО ВЕЦЕЙ ЯК ДВА ДЕЦЕНИЇ

– Нєшка ше през молгу здогадуєм же кед сом почала ходзиц до Музичней школи, на годзини сом ношела и барбики. У школи сом вше сцела грац як велька, та ме професорка положела на карсцель и гварели ми же сом тераз велька, та ше так мушим и справовац.

Учела сом през бависко, алє ми моя професорка Лїляна Барнова вельо помогла – нє лєм як професор, алє и як чловек, як барз добри педаґоґ. Дакеди зме цалу годзину шедзели и бешедовали о гушлї, о живоце, а кед ме влапели тинейджерски дурноти, вше ме знала посовитовац. Мала сом пейц роки кед зме ше упознали, тераз мам 29. И нєшка ше чуєме, граєме на „Ружи”, на Швету Руснацох. Мам приятельку за цали живот – гвари Олеся.

ИСТОРИЯ ПОВТОРЕНА

Олеся по тераз викомпоновала и три шпиванки за дзеци хтори виведзени на „Червеним пупчу”. Того року на бини, на єй музику шпивала єй Юлияна, а стихи о азбуки написала Олесйова тета Мелания Римар.

– Я гварела же бим любела кед би ми дзивчата мали слух, и видзим же маю, алє сом нє роздумовала о тим же би було добре кед би глїбше вошли до музики. Юлияна, як и тота менша, люби шпивац, а окреме сце грац на гушлї и упарта є. Гварела сом єй же будзе мац професорку, а я вше будзем ту кед даґдзе запнє – гвари Олеся.

ПОВЯЗАНИ ТЕКСТИ