Войводина єй ґу шерцу приросла

автор Лидия КУХАР
272 Опатрене

Любов ґу ровнїни, ґу желєним пространством котрим конца нє видно, Верица нє криє. Свой мир пренашла у малим Войводянским месце по мену Лок, котри ю инспирує на тото цо найволї, а то писанє

За родне место Дюрдьов, Верицу вяжу барз красни памятки, бо у нїм препровадзела безбрижне дзецинство и красну младосц о котрей дзечнє бешедує и спомина у своїх писньох. У думкох ше часто враца праве на салаш на концу валала, на котрим одросла зоз свою фамелию.

– Мойо родичи мали салаш котри и нєшка стої на штредку Андьовей долїни и Мутнячи. Раз у року обовязно пойдзем обисц тот салаш и теди ше у думкох врацам до, можем повесц, найкрасшого периоду у моїм живоце. Здогадуєм ше, озда, каждого деталя зоз того часу. И як зме зоз оцом чували овци, ходзели на польо, и як нам то теди вообще нє було чежко. И тераз кед заврем очи видзим тото пространство з котрим зме були окружени, и як на концу ганьблїво викуковали верхи Фрушкей гори котри могло видзиц з нашого салашу. Тот мир, цихосц, воздух и гласи з природи нє мал кажде, окреме нє дзеци у валалє и на тим сом дарунку барз подзековна. Тоти рана и вечари яки ми, док зме були дзеци, могли дожиц, велї нє могли. Вироятно тоти дожица зоз дзецинства на мнє вплївовали и зохабели у моїм шерцу глїбоки шлїди, та ище и нєшка уживам у каждим попатрунку на природу, котра прекрасна коло нас.

Ми мали тото щесце же зме нє були цалком сами. Коло нашого салашу було ище даскельо салаши, та зме мали и сушедох за котрих ме тиж вяжу лєм красни памятки. Понеже Мутняча була нєдалєко, паметам же на нєй влєце було вельо купачох – здогадує ше Верица.

Понеже Верица зоз парасткей фамелиї, здогадує ше же нєраз и по цали дзень робела на полю, помагала родичом, алє, як гвари, таки живот теди бул на салашу, живот за котри велї терашнї ґенерациї дзецох нє можу себе анї задумац же бул можлїви.

– Окреме було чежко кед ше други дзеци зоз валалу приходзели купац на Мутнячу, а я зоз мотику у рукох мушела робиц. Алє, тото сом прилапела як свою обовязку и задаток хтори мушим сполнїц – приповеда Верица.

КРАСНА МЛАДОСЦ У ДЮРДЬОВЕ

Верица основну школу закончела у Дюрдьове, два унапрямени роки у Жаблю, а потим и штредню Погосцительну школу у Новим Садзе. Тото цо окреме интересантне то же руски язик научела у бешеди  и на улїци од товаришох.

– Мой оцец Руснак, алє зме дома нє бешедовали по руски, з найвекшей часци пре мацер котра го нє знала. Тот язик ме вше цикавел, сцела сом го научиц, та так и було. Бавяци ше зоз товаришами Руснацами, лєгко сом го звладала, та и нєшка бешедуєм по руски кед пойдзем до мойого Дюрдьова и барз ше цешим зоз тим. Окрем на улїци, по руски сом бешедовала и у Културно-уметнїцким дружтве „Тарас Шевченко”, чий сом була член. Барз сом любела ходзиц до Матки пре товаришох, друженя, пре наступи котри зме мали. У Матки сом шпивала у дзивоцкей ґрупи и була солистка. Добре паметам и наступи на „Червеней ружи” у Руским Керестуре, алє и велїх других фестивалох на котрих зме участвовали – з ошмихом приповеда Верица.

СЛОВА ПРИХОДЗА ЗОЗ ШЕРЦА

Жадаюци свойо дзецинство и час препровадзени у Дюрдьове на даяки способ ожиц и зачувац од забуца, Верица почала писац писнї. Гвари же була з велїм инспирована, а слова сами приходзели и злївали ше до прекрасних стихох котри у чловекови будза лєм красни чувства.  Верица любов ґу писаню ноши ище з дзецинства, у котрим часто пайташком писала писма и красни стихи. Окрем писаня и шпиваня, друженя и путованя нєзаобиходни, а стрета ше и зоз людзми, ужива у природи, ровнїни.

– Барз любим Войводину и мой Дюрдьов, та сом дзешка глїбоко у себе почувствовала же ше им на даяки окремни способ мушим оддлужиц. Свойо думки сом почала записовац на папер, а вец наишла инспирация и за риму, и на таки способ почала моя творчосц. През писнї жадам и другим людзом указац як то дакеди випатрал живот, жадам же би ше то нє забуло.

Хторишик дзень на драги по роботу сом ше припатрала на прекрасни предїли коло Тительского брегу… Вжала сом  до рукох папер и клайбас и такой записала думки котри ше роєли у моєй глави. У каждей хвильки, гоч дзень, або ноц, кед би ше ми зявел наслов писнї, такой бим записала. Мойо писнї углавним писнї о Войводини, о салашох, о Дюрдьове, Локу, о околїску з котрим сом окружена, о тим як то дакеди випатрало садзиц кукурицу и робиц на полю. Наздавам ше же тот хто пречита мойо писнї, годзен почувствовац любов котру я чуствуєм ґу тим ровним пространством. То ми нїхто нє може вжац и барз ше у тим цешим – приповеда Верица.

За тераз, свойо писнї наша собешеднїца записує до теки, а вшелїяк же планує єдного дня зложиц их до своєй кнїжки и на таки способ положиц коруну на свою роботу. А док кнїжка нє видзе, шицки котри жадаю пречитац єй писнї можу их пренайсц на єй Фейсбук боку Верица Варґа.

РОБОТА Ю ОДВЕДЛА ДО ПОЛЬСКЕЙ

Верица роками занята у фабрики „Аптив”, а нєдавно мала нагоду одпутовац до Польскей на три мешаци на усовершованє.

– Слово о єдним проєкту котри наша фирма подписала зоз польску фирму, з часцами за авта, марки фият. Були зме змецени у месту Щирк, а кажди дзень зме путовали до другого места до фабрики робиц и учиц ше. Мали зме обучованє, пошвидко зме научели шицко цо треба и робота нам лєгко ишла. Подзековна сом на тим искустве, бо сом вельо  нового научела цо ми будзе на хасен у дальшей роботи. Видзела  сом як ше тоту роботу роби у швеце, упознала сом нових людзох, и то наисце було єдно красне искуство. Окреме ми мило же сом ше на моїм руским язику могла згвариц зоз Поляками, розумела сом цо ми гуторя и то ми ище єдно потвердзенє же сом богата прето же знам бешедовац по руски – гвари вона.

Верица у Польскей вихасновала час и за красни фотоґрафиї у природи, пейзажи, заходзела до каждого куцика у городзе и на кратко могла почувствовац як людзе жию у тей часци швета. До куфра покладла наисце красни памятки. 

КРАШНЄ ВИХАСНОВАНИ ЧАС

Верица ма двойо дзеци, сина Деяна и дзивку Марику, а  и двойо унучата: Єлену и Николу, у котрих ше окреме цеши и ужива у нїх.

Кажду свою шлєбодну хвильку препровадзуєм зоз унучатми, любиме пойсц до природи, шейтац, приповедац и дружиц ше – гвари Верица.

 

ПОВЯЗАНИ ТЕКСТИ