Шедзели двоме сушеди пред хижу и бешедовали – Яким и Митро. Кед Яким нараз попатри горе – а там хмара велька гарнє. Вон ше аж злєкол.
– Яй, нєщесце – гвари – препадли зме!
– Чом? – пита ше Митро.
– Як чом – гвари Яким – хибаль ти нє видзиш, яка хмара? Каменєц будзе. Шицко препаднє, и озимина и ярина – шицко вибиє. Гладни рок будзе, а може – зачувай нас Боже – и хороти яки…
–Идз гет, Якиме! – гутори Митро, цо ту плєцеш. Ша то дижджова хмара. Нє будзе каменьцу, алє дижджу – ето уж и капка. Так нам и треба. Жито будзе лєпше – будземе мац шумни уроджай. Слава Теби Господи! Терас будзе и цо єсц и предац. Най ше лєм тота хмара нагарнє, най пада диждж.
Алє Яким заш свойо:
– Нє будзе диждж, алє каменєц, е то уж лупка.
– Та гварим, же нє каменєц, алє диждж. Заш плєцеш! – гвари уж розгнївани Митро.
– Каменєц! – трима свойо Яким.
– Диждж! – кричи Митро.
– Та уж нє крич бо: каменєц!
– Ти лєм плєцеш. Будзе диждж!
– Го, цо ше ти сцеш зо мну вадзиц?
– Нє сцем ше анї прец зос таким розумним!
Яким подскочи до Митра, а Митро до Якима, и ище нє було анї каменцу, анї дижджу, а вони ше уж бию. А тим часом задул витор и розбил хмару. Нїч анї нє було, а Яким и Петро ше побили.
Подал Ф-ак.
Напис обявени у „Руских новинох” число 3, на 3. боку