Нашу писню и нєшка зашпива

автор вл. дїтко
312 Опатрене

У фамелиї Михнякових зоз Шиду музика и шпиванє вше були у самим верху, а прави приклад за таке – Никола Михняк хтори, гоч уж оддавна у пензиї и длуго нєактивни кед слово о явних наступох, руску шпиванку  и нєшка чува од забуца. Прето ше нєраз случи же зашпива за свою душу и по волї присутних на вешельох, сходох и шветочносцох .

Достаточно повесц же пред 50 роками, точнєйше 1971. року, Никола освоєл дебитантску награду у змаганю за найкрасши глас на нашим Фестивалу „Червена ружа”. На Фестивал пошол предствяц Руснацох, єдини зоз општини Шид, а як то шицко було пред пол вика, Михняк ище вше памета:

ПОВОЛАНКА ХТОРУ ШЕ НЄ ОДБИВА

– Тедишнї предсидатель КПД „Дюра Киш” Дюра Хома ше ми опитал чи бим сцел пойсц шпивац до Руского Керестура на „Червену ружу”, змагац ше за найкрасши глас. Такой ми тото понукнуце було цикаве и нє длуго сом роздумовал, прилапел сом. Порадзели зме ше же бим шпивал шпиванку „Фуяра, фуяра”. Теди  Дружтво нє мало оркестер, та ми принєсли маґнетофон и з пантлїки пущели композицию. Потим ме послухала наставнїца музичного, Нада Колєсар, у Основней школи „Бранко Радичевич”, дала одредзени совити и суґестиї у шпиваню, и так сом ше рихтал. Було ище дас тройо кандидати, так же до Шиду пришол Витомир Бодянєц з ище двома музичарами, послухали нашо шпиванє и на концу вибрал мнє же бим пошол на спомнути Фестивал – приповеда Никола Михняк.

Пришол и тот час кед наш собешеднїк одпутовал до Руского Керестура. Першираз пошол до того нашого валалу, а преспал у школским интернату. Було то за ньго вельке дожице. 

Фестивал ше отримовало у дворе Старей школи, и тото цо добре памета, то же була древена бина, а спод  нєй оркестер РТВ Нови Сад. Отримана ґенерална проба и гвари же нє мог вериц же наступа на нашим найпознатшим Фестивалу и то у провадзеню оркестра Радио телевизиї.

– Нє було ми такой так лєгко, бо сом мал и трему, алє кед сом зашпивал, одгуковала шпиванка, а трема, видзи ше ми, скапала. Зашпивал сом стихи „Мешац и зорнїца зашли споза хмари, зацих глас милєнкей, зацих и фуяри”, а була ноц и на нєбе швицел Мешац и єдна гвизда, а я з руку указал у напряме Мешаца. То було барз ефектне, публики ше барз попачело и достал сом моцни аплауз. После ушлїдзело преглашованє найлєпших женских и хлопских гласох. При дебитантох у женскей конкуренциї победзела єдна дзивка з Руского Керестура, а я победзел у хлопскей конкуренциї. Ознова зме вишли на бину и одшпивали композициї. Окрем подзекованя, як награду сом достал красни „шарпов” транзистор, а у тедишнїх часох мнє то було наисце вельке. Транзистор вецей нє роби, алє го чувам як красну памятку на тот дзень и подїю – приповеда Никола.

И ПО СРИМЕ ШИРЕЛ СВОЙ ГЛАС

После тей побиди Михняк нє наступал и прешли велї роки од теди док го ознова до КПД „Дюра Киш” нє поволал тедишнї предсидатель Борислав Барна. Дружтво теди було у дакедишнїм будинку школи школярох у привреди, а мало и оркестер под управу Йована Марковича. Никола ше дзечнє одволал и од теди наступал на числених програмох нє лєм у Шидзе, алє и у Сримскей Митровици, та ознова аж и на „Червеней ружи”, алє тераз як солиста на Шветочним концерту. Пре здравствени причини 2000. року престал з активним шпиваньом. Наш собешеднїк гвари же ше случовало же нашу шпиванку зашпивал за свою душу и то праве кед ше женєл його син Мирослав, а потим и на кресцинох унука Душана.

Моцни и красни глас, алє и добри слух, гвари, найзначнєйши єдному шпивачови, алє треба уложиц и свой труд, треба надосц вежбац. Вшелїяк же ше муши мац и природни талант. А Никола гвари же го нашлїдзел. Мацеров оцец, тиж Никола, бул дзияк, а барз крашнє шпивала и баба Мария.

– Наставнїца Нада Колєсар ми вельо помогла кед слово о технїки шпиваня (диханє и подобне) же бим нє вистал док шпивам, а помогла ми и кед слово о справованю на бини под час шпиванки. Прето сом шпивал и у школским хору. А шпивал сом велї стари, руски шпиванки, тераз покус уж и забути. Док сом бул младши, нє раз ше знало случиц же док гонїм трактор, я за корманьом у кабини зашпивам. А тераз кед провадзим нашо руски емисиї на ТВ, тиж кед  ше ми шпиванка попачи, глас сам руши, та себе зашпивам – гвари на концу Никола Михняк, хтори препровадзує мирни пензионерски днї зоз супругу Вєрку и радую ше каждому приходу своїх дзецох и унучатох.

МУЗИЧНА ФАМЕЛИЯ

Никола окрем же крашнє шпива, закончел и штири роки музичней школи, а грал и  на гармоники. Крашнє шпиваю и його шестри Маґдалена и Андєлка. Обидва шпивали у Шпивацкей ґрупи КПД „Дюра Киш”, а тиж и у церкви.

– Мой син Мирослав тиж закончел музичну школу и грал на кларинету, а познєйше и на гармоники. И вон бул член оркестра КПД  „Дюра Киш”. Младша дзивка Маґдалена закончела шейсц роки музичней школи, док старшу дзивку Таню живот одведол по другей драги – гвари  Никола.

ДРУЖЕНЯ НА ДРАЖЕ

Михнякова фамелия  бивала на Долнїм шоре и  теди наисце було надосц дзеци хтори ше бавели на улїци. Хижа була на углє, а опрез нєй стала лавочка.

– Позберали зме ше коло лавочки и я грал  на гармоники, а шицки вєдно зме шпивали. Знал сом шпивац и по словацки, бо сушедство було мишане – памета наш собешеднїк.

 

ПОВЯЗАНИ ТЕКСТИ