Дожиц красни 88-рочни животни вик, релативно добре здравє и рухомосц, то красна привилеґия. Keд ґу тому додаме числене потомство, то наисце праве богатство. И попри нєлєгкого дзецинства, и найчежших животних утратох, щешлїва є. Так бизме, по єй словох, могли описац долю Ирини Чернoк зоз Руского Керестура.
Наша собешеднїца окреме поцешена зоз своїма штверима дзецми, гоч, нажаль, уж лєм тройо живи, з їх потомками, а у бешеди зме ше поздогадовали на велї красни, алє и чежки хвильки и подїї хтори нє хибели у єй, як и у живоце каждого чловека.
Ирина ше народзела у Чизмара, як шесте, наймладше дзецко котре прежило у своїх родичох, попри штирох братох, Миколу, Владимира, Юлина, Якима и шестри Натали.
– Я була остатня и нїґда на мнє шора нє було, бо родичи були парасти, уробени од додня до ноци. Я ше жадала учиц за шивачку, лєбо за штрикaчку, алє ме нє могли дац, бо ше уж тройо дзеци школовали – єден брат у Вербаше, други у Новим Садзе, а шестра за воспитачку у Зомборе. Кед ми було 15 роки, ходзела сом пешо на Косанчич на наднїцу. Чежко було, бо зме рано ставали на 5 годзин, и робели од 6 рано до 6 вечар, а ишли зме пешо там и назад. Там бул познати вельки маєток на Косанчичу и було вельо роботи, садзело ше и ґереґи, динї, парадичи и турски бундави, а вец и рискашу котру ми плєли. Велї млади з валалу там ходзели робиц, та нас вец кочи одвожели. И нєшка чуєм як зме шпиваюци ишли, як у драже, так и у роботи. Озда нам так лєгчейше було, а були зме млади – престарла нам Ирина нєзабутни памятки своєй младосци, як помишани перли зоз капками зною и слизох.
Вчас остала ґдовица
Родичи ше давно борели за свойо дзеци як знали и могли, та так и Ириново. Вона то познєйше зрозумела и пребачела им же нє мали часу и цеплоти за ню наймладшу, анї научиц цо требало, та ше мушела сама знаходзиц. Но, озда прето и очерствела и нєсвидомо ше порихтала за велї спокуси котри ю дочекали през живот.
На Косанчичу ше упознала и зоз будуцим супругом Стеваном – Пиштом, бо бул Мадяр. По руски ше дакус научел ище при наших на наднїци, до Керестура и на танци ходзел з пайташами, та ше вец дзечнє одлучел и жиц у Керестуре зоз супругу Ирину. Ту ше добре прилагодзел, людзе го прилапели, велї анї нє знали же є нє Руснак, бо так добре бешедовал.
– Борели зме ше, хижу зме направели, дзеци ше народзовали, Иринка найстарша, нєодлуга Янко и Илонка, а наймладши бул Мижо. Кед ми оцец умар, прешли зме жиц до родительскей хижи же бизме и мацер мою дотримали – приповеда наша собешеднїца о своїх малженских початкох. Нажаль, Стеван нє витримал длуго, на 50 роки нєщешлїво закончел свой живот. Ношел глїбоки рани, бо вчас остал без родичох и у брата ше виховал, шведочи Ирина котрей на 45 роки живот задал таке вдеренє. Пошла якош и до пензиї на котру уж мала право, алє то було мало за живот и дзеци, бо ище два свадзби требало сином справиц. Но, Ирина ше нє придавала, якош ше поскладало же ше єй понукло роботу на єден тидзень попораїц после билєня, у доме єдного вербаского адвоката.
– Нє лєм же сом им попораєла, алє сом таку плацу достала и од супруги и од нього, же то було тельо кельо ми була мешачна пензия. Прилапели ме якош цепло кед чули мою животну долю, понукли ше кед ми требало дацо помогнуц, та и наказали же кажди тидзень мам присц до нїх на кафу и на полудзенок, и так сом роками и робела. О вельо роки ми и були на помоци кед ми нашли роботу у Чарней Гори, дзе сом чувала стару жену – приповеда нам Ирина свойо борби и як ше знаходзела.
– Но, пред тим сом робела у Новим Садзе, дзе скорей и моя мац ходзела робиц до Каменїци, у др Джуджара. Кед и їх мац умарла, а вец и моя, з Фемку зме остали у контакту. Замодлєла сом ю най ми найдзе даяку роботу голєм три раз до тижня. Одведла ме до козметичарки Невенки, котра була шестра Сашови Поповичови цо нєдавно умар, а єй муж бул дохтор ортопед, та сом и до нїх ходзела. Кед сом на 5 годзин рано ишла з дому, вше опакована, дохтор барз любел сладке, а я колача барз знала и любела випекац и до валалу сом пекла торти, та ми нє було чежко и йому ношиц – гвари Ирина и предлужує же раз и Сашови и Брени, котри теди були барз популарни, палачинки пражела, а Сашови пейґлала кошулї кед ишол на турнею до Америки.
– Я ше Сашови опитала чи позна наставнїка Сивча котри бул оцов братняк, а вон гварел же знаже же го позна, же то бул найлєпши наставнїк музичного – поцешена Ирина.

Служиц другим бул єй ратунок
Роки преходзели, а знашло ю ище єдно чежке дожице, найчежше цо може знайсц родителя – настрадал у транспорту єй син Янко, кед мал лєм 47 роки. Зохабел и супругу и малого сина Штефана. Рана на мацериним шерцу длуго кирвавела, та кед уж нє мож було витримац, ратунок ознова нашла у тим же служела другим. Прейґ вербасових приятельох на други завод пошла робиц аж до Чарней Гори до Бару, дзе чувала стару жену, министрову супругу итд. Робела пред тим єден час и у Нємецкей, алє пре операцию тумору на мозґу нє була там длуго.
Вше кед було чежко, як нам шведочи Ирина, вельо єй помогла вира до Бога на котрого ше волала. Любела пойсц и на паломнїцтва зоз своїма ґаздовима дзе робела, вец и сама, а шейсц раз була и на Остроґу. И нєшка є у своєй хижи окружена зоз образами, статуами з Водици, Лурду, Греческей.., котри єй даровали дзеци и приятелє.
Красни роки ше назберали, Ирина жиє у своїм родительским доме з наймладшим сином и його фамелию, а у истим дворе и друга нєвеста и унук. Младша дзивка тиж у Керестуре, а старша у Петровцох у Горватскей. Барз ю виполнює тото же ище на бициґли може пойсц аж и на Вепровацку драгу нащивиц осамену шестринїцу, або пайташки у старецким доме, та ше набешедую, поцеша єдна другу…
– Я нє лєм задовольна, алє ци повем по Божей правди, я щешлїва! Гоч сом була єдна бидна, худобна жена одмалючка, тераз сом найбогатша кед знам же кельо за мну оставаю дзеци, унучата, праунучата и чукунунучата, гоч их нїґда нє увидзим, алє их на души чувствуєм – гварела на концу наша собешеднїца.
Числене потомство
Ирина и єй супруг Стеван мали штверо дзеци – Иринку одату за Янка Голика, Янка (уж покойного), оженєтого з Андрею, Илону за Йовґеном Преґуном и Михайла зоз Блаженку. Од нїх маю седмеро унучата – Невенку и Ясминку, Жельку и Єлену, Деяна и Дарка и Штефана, а дзешецеро праунучата – Сандру, Хрвоя, Сару, Бесарту и Бенямина, Кристияна и Себастияна, Николину, Валентину и Штефана. Шицки унуки и праунуки Ирина чувала и бавела ше зоз нїма, бо барз люби дзеци. Ма и седмеро чукунунучата, а двойо нєодлуга приду на швет. Мена им уж нє може попаметац, бо, як гвари, анї их нє видзела, лєм на сликох, бо жию у Горватскей, Нємецкей и Канади.


